Beleške jednog ludaka (IV)
To osećanje da me napustilo moje sopstveno Ja , to viđenje sebe iz aspekta nekog drugog, taj odnos prema sebi kao prema strancu* (*Nedovršeno. Nedostaje jedan list.)na Dunavu dok sam stajao u redu. To bejaše isto ovo osećanje: s jedne strane E.S., pedeset i tri godine, oženjen, otac dvoje dece, razmišlja, puši,radi,piše, đbrije se mašinicom za brijanje, a sa druge strane, kraj njega, zapravo u njemu samom, negde u središtu mozga, kao u snu ili polusnu, živi neki drugi E.S., koji jeste i nije Ja, jer dok se onaj drugi brije, sasvim sračunatim pokretom ruke, koja i ne drhti, onaj drugi, smanjen do embriona, obavlja neke sasvim drugeposlove, bavi se nekom sasvim nepoznatom no opasnom rabotom, i ja ga na mahove, u magnovenju,hvatam u tim nedozvoljenim i tajanstvenim radnjama, hvatam ga in flagranti kako čini nešto drugo, nešto i meni samom sasvim neshvatljivo, jer to što taj drugi čini ne samo da nema apsolutno nikakve veze sa brijanjem ili sa vezivanjem kravate ili sa jedenjem, nego to nema apsolutno nikakve veze ni sa mojim razmišljanjem , sa tokom mojih misli, niti sa mojim postupcima: to je neko drugi! Ali ono što je najstrašnije u toj stvari jeste činjenica da ja ne mogu tačno da znam šta taj drugi radi (dok se ja, na primer, brijem), kakvu to jezovitu stvar, jer taj drugi to skriva od mene, i kad mi se učini, usred brijanja, da sam ga upravo zgrabio za gušu, uhvatio na delu, taj mi se drugi izmakne, umakne mi negde u mom sopstvenom mozgu, negde u nekoj bolnoj vijuzi mog mozga, i ja nikad ne mogu sasvim da ga imam u svojoj vlasti, da ga pozovem na odgovornost ili makar da ga izvedem na svetlost dana i da ga otpustim s božjom pomoću, bez reči prekora ili prebacivanja. šta li taj drugi radi dok se ja brijem? Ide nekim nepoznatim predelima, govori neke nerazumljive slogove, neke nerazumljive reči i rečenice, ali ne nesuvislo, nego ih prosto izgovara šapatom ili ako ih izgovori glasno onda, odmah za tim, izgovori mnogo drugih rečenica ili nesuvislih slogova, kako bi me naterao valjda da zaboravim sasvim jasno i nedvosmisleno značenje onih prvih reči, sasvim jasnih i sasvim dovoljnih da se identifikuje značenje celog teksta, cela misao. Taj se drugi kreće u meni nepoznatim predelima i kada ga na trenutak iznenadim, pretvarujići se da sam se sav predao brijanju i onim dlačicama što su se sakrile iza nozdrva, uspevam katkad, na trenutak, samo na trenutak, da ga ugledam, tog drugog, kako ideu nekom pogrebu, za nekom žalobnom povorkom, ali se ne zna tačno da li je u mrtvačkim kolima taj drugi ili samo korača za pogrebom slučajno, nego se u idućem trenutku (tačnije sve u istom času) ne zna više ni to da li su to pogrebna kola ili samo neki crno lakirani fijaker, i da li je taj čovek upravo on, taj Drugi. Ali ono što je najgore u tom lovu na Drugog koji jeste i nije Ja, to je strašna činjenica da taj drugi koji je vezan za mene kao da smo sijamski blizanci, hrptenicom i mozgom i simpatikusom, da taj moj sijamski blizanac koji korača sam i okrenut u drugom pravcu, sa rukama i nogama sasvim slobodnim, da taj moj brat-blizanac, to moje Ja-ne-jamisli zapravo mojom glavom, krade misli moga mozga, kao da su nam i mozgovi spojeni, ili samo smešteni u jednu te istu nakaznu lobanju, u dve srasle lobanje, koje su tako postale jedan jedinstven nakazni Wasserkopf u kojem leže dva mozga, jedan uz drugog, pa se misli jednog prenose na onaj drugi, ali ne sasvim jasno, nego nedovoljno artikulisano, jer jedan drugom smetaju, kao kada se sluša u polusnu razgovor iza nekog zida, iza debelog zida koji razdvaja i spaja dve sobe: u drugoj se sobi možda kolju noževima dvoje ljubomornih, možda se hladno sečivo zariva u živo meso, jer čuju se nekakvi krici, nekakvo valjanje i bolno stenjanje, ali to može isto tako da bude i zagrljaj i dahtanje dvoje zaljubljenih u strasnom zagrljaju (to se kroz ove debele stene ne može jasno čuti), možda je to histeričan smeh ili bolno ridanje. Tako me taj drugi progoni, tako se javlja u meni iznenadno dok se brijem pred krnjim ogledalom i gledam svoje lice uokvireno penom, sasvim spokojno; jutro je, mećava je stala, sunce prodire kroz četvrtast prozor, čuje se mukanje krava u dvorištu preko puta, zvoni zvono sa seoskog zvonika. Unutra je toplo, plaminjaju šišarke u limenom šporetu, dim se razlegao, oseća se samo miris smole, miris šuma. U tom trenutku onaj se drugi javi u meni, izvi se iz mog mozga, bolno, do drhtavice, jer se u tom drugom dogodilo nešto strašno, neka mu je kobna misao oprljila mozak, misao o smrti, misao intenzivna i nemilosrdnakao u čoveku koji se probudio u svom grobu, ali ja, E.S., ne znam tačno značenje te misli, ne znam čak ni da li je to misao o smrti, ali i ja osećam intenzitet, težinu te misli, njenu pogibeljnu pesimističnost, njenu ubitačnu realnost, i počinjem da drhtim negde u dubini svog bića, ne drhte ruke, jer ruke još jednako drže mašinicu za brijanje a nikotinizirani prsti prate koščatu liniju brade, opipavajući dlačice, nego drhti moj simpatikus, moje srce, moja nutrina, moje uplašeno, zbunjeno Ja. Jer odsad se celokupna snaga moje lišnosti koncentriše na rešavanje te tajne, te zagonetke, te stravične afere s kojom je suočen taj drugi u meni, na rešavanje tog kriminalističkog slučaja u kojem nema ni jednog pozitivnog elementa, ni jedne jedine poznanice, i jedino se zna da je u pitanju smrt, smrt nekog lica, ili smrt kao takva, izvan svog građanskog konteksta, ali da je u pitanju smrt, pogibelj, neka užasna katastrofa bića, u to nema sumnje: ta drhtavica u meni, taj ludački pogled onog drugog što me gleda iz napuklog ogledala dok se brijem, to jasno kazuje.
Peščanik, Danilo Kiš
